Sloboda nema cenu

Ovo je priča o mladima koji su bili žrtve trgovine ljudima, o pomoći koju dobijaju i oblicima diskriminacije na koje nailaze. Zbog osetljivosti teme Dobrila Marković iz Novosadskog humanitarnog centra je govorila u ime mladih sa kojima je radila.

Po zakonu u Srbiji trgovina ljudima je seksualna eksploatacija, radna eksploatacija, prinuda na vršenje krivičnih dela i prinuda na prosjačenje. Prinudni brakovi koji su ustvari maloletnički brakovi, takođe, kao poseban član u Krivičnom zakoniku izdvaja se i prodaja dece radi usvojenja. Tu je i prodaja organa s tim što kod nas tamo negde od teme Žute kuće na Kosovu nije bilo takvih slučajeva. Najčešća je seksualna eksploatacija i radna eksploatacija, prinuda na vršenje krivičnih dela i prinuda na prosjačenje, s tim da nikada nije u pitanju samo jedna vrsta ekspoatacije nego to bude kombinovanje.

Prvi put sam se susrela sa ovom temom u Novosadskom humanitarnom centru kada sam radila na projektu za direktnu zaštitu žrtava trgovine ljudima u Vojvodini. To je bio projekat koji je bio realizovan sa Centrom za socijalni rad u Novom Sadu i podrazumevao je direktnu podršku žrtvama na mestu gde one žive.

U okviru ovog projekta oformljen je jedan deo sigurne ženske kuće za žene koje su žrtve nasilja u porodici gde bi se i žene žrtve trafikinga mogle smestiti. To nije bilo idealno rešenje, ali u tom trenutku jedino moguće. Deo direktne zaštite podrazumevao je svu moguću vrstu podrške: materijalnu, pravnu, zdravstvenu, psihološku, psiho-socijalnu, pratnju do suda ili bilo čega drugog. Imali smo angažovane osobe koje su neka vrsta voditelja slučaja i naš zadatak je bio da procenimo ono što je potrebno, naravno u saradnji sa Centrom za socijalni rad, sa centrum za zaštitu žrtava trgovine ljudima. Radilo se po modelu konferencija slučaja gde kada upute neku žrtvu na nas mi se svi nađemo, napravi se plan usluga i onda se dalje bavimo, naravno, i žrtva bude uključena u sve to. Skoro uvek je podrazumevalo sve ove vrste pomoći.

Ono što je najprimarnije bilo jeste da se obave lekarski pregledi s tim da je nekako bila glavna predrasuda da te žene boluju od nekih seksualno prenosivih bolesti. One su više bolovale od hroničnih bolesti poput upale pluća jer su bile napolju i radile na ulici nego što su i male neku seksualno prenosivu bolest. Druga, jedna od najzančajnijih jeste materijalna pomoć jer je većina njih iz siromašnih porodica i onda im je trebalo bukvalno sve. Od hrane, garderobe, ne samo njima nago i njihovim porodicama tako da je bilo potrebno da se mesečno obezbedi svega od hrane, higijene, pa do garderobe. Posle toga je dolazila neka vrsta pravne pomoći koja je podrazumevala ili angažovanje advokata koji su posebno obučeni za slučajeve trgovine ljudima.

Organizacija “Astra” ima listu advokatica koje su posebno obučene za to i uglavnom smo žene sa te liste angažovali da budu njihovi pravni zastupnici, a takođe smo i mi išli kao pratnja da na sudu budemo sa njima kao osoba od poverenja što je mnogo značilo devojkama sa kojima smo radili jer im je bilo lakše da razgovaraju sa nama nego sa policijom. Pravna pmoć je podrazumevala i neke druge stvari jer neki od njih nisu imali ni lične karte, ili su ih izgubili ili su istekle, pa je trebalo nabaviti dokumenta i sve što ide u takvoj proceduri. Bila im je potrebna pomoć oko svega toga. Dosta njih ili nisu završile školu ili su trebale da završe neki kurs pa bi im se pružala i ta vrsta podrške u obrazovanju. Ono što je na kraju dolazilo je psihološka podrška jer su time mogle da se bave tek kada reše sve druge stvari. Onda smo imali nekoga ko je bio angažovan da radi kao terapeut sa njima. To sve samo govori koliko je sve jako skupo i koliko ti projekti zahtevaju mnogo novca, a naš projekat je trajao nekih godinu, godinu i po dana. Posle toga na žalost, nismo imali više mogućnosti da se bavimo direktnom podrškom žrtvama, ali NSHC je ostao u toj priči kroz formiranje lokalnih mreža za borbu protiv trgovine ljudima.

Uzrok trgovine ljudima je siromaštvo i mi smo na drugom mestu u Evropi po stopi siromaštva, to nas stvarno stavlja u grupu rizičnih populacija za trgovinu ljudima. I ako vidimo da dosta mladih odlazi da traži poslove u inostranstvu ili se ovde prijavljuju na neke oglase koje ne provere jer su opet prinuđeni jer imaju porodicu koju moraju da prehrane ili nemaju za sebe sredstva za život, čak i kad posumnjaju, ući će u to polu svesno, a kad uđu u taj lanac trgovine ljudima, ne mogu sami da izađu iz toga i da prekinu sve to, treba im pomoć od nekog. Tako da, mladi su jedni od rizičnijih grupa i upravo zbog tog traženja posla i velikog siromaštva i jednostavno manjka opcija u Srbiji da oni mogu da napreduju. Veliki uzročni faktor je to što ljudi i dalje ne znaju toliko toga o trgovini ljudima.

Znaju možda ako su gledali neki film, ali to je uglavnom prikazana neka situacija iz devedesetih za vreme rata kada su žrtve bile Ukrajinke, Moldavke i slično. Situacija kod nas je totalno drugačija zato što su 90% žrtava domaći državljani. Po nekoj statistici se eksploatišu u krugu od 100km od mesta prebivališta. Dok smo mi radili projekat tih godinu, godinu i po dana, od 29 žrtava, njih četiri su bili strani državljani, jedan Ukrajinac, dvoje dece iz Avganistana i jedna devojka iz Turske, svi su ostali bili iz Vojvodine. Bilo je i slučajeva gde su nam devojčice koje žive na pola sata vožnje od Novog Sada bile eksploatisane u Novom Sadu na nekoliko lokacija u stanovima, pa do Kaćke petlje. To je alarmantno i govori nam da je ustvari trgovina ljudima u Srbiji.

Do skoro smo mi bili zemlja i porekla i tranzita i krajnja destinacija. Ono što se sada vidi i u promeni strukture policije, do sada je za nadležnost za trgovinu ljudima bila na pograničnoj policiji. Sada njihove nadležnosti prelaze na kriminalističku policiju zato što je to sada unutrašnje pitanje jer se devojke i muškarciju trafikuju iz Srbije u Srbiji. Nije više logično da se time bavi neko ko se bavi granicama nego da se bavi time neko ko radi na teritoriji Srbije, tako da je to neka novost. Takođe ono što se isto primeti u poslednje vreme jeste to da nisu u pitanju velike organizovane kriminalne grupe nego to može biti jedna ili dve osobe koje su se našle i imaju treću osobu nad kojom su oni u nekom nadeđenom položaju i eksploatišu je za neki novac koji ona njima donosi. Sve više se vidi taj trend trgovine ljudima u Srbiji.

Neka statistika kaže da je potrebno 5 godina da se osoba koja je preživela trgovinu ljudima vrati u normalne tokove života, ali za to su potrebni idealni uslovi, a uslovi nisu skoro nikad idealni.

Ja sam radila na slučaju devojčice koja je sa 13 godina trafikovana u Novom Sadu, 6 meseci je bila u lancu trgovine ljudima i polica je uspela da je izvuče iz svega toga, ona se vratila u porodicu u kojoj je živela, međutim, pošto je to malo selo, pročulo se. Okolina reaguje loše što je rezultiralo time da oni više ne mogu da kupuju “na crtu” u radnji, njenim drugaricama je bilo zabranjeno da se druže sa njom, do toga da je ona bila žrtva pokušaja silovanja. Mi smo kroz rad sa tom porodicom došli do saznanja da je u toj porodici bilo i drugih problema pre trafikinga u vidu nasilja oca prema majci, psihičkog prema ćerkama, tako da to sve samo utiče dodatno i otežava situaciju, kako samoj porodici tako i sa okolinom i samo produžuje proces koji je potreban za oporavak.

Postoje neki slučajevi gde žrtva postane zavisnica od psihoaktivnih supstanci dok je u lancu trgovine ljudima pa je za nju napredak ako se skine sa tih droga i postane samo alkoholičarka. Svaki put kada se priča o tome šta se desilo je sekundarna viktimizacija, a barem jednom ili tri puta moraju to da ispričaju. Ispričaće policiji, tužiocu, na sudu. Vrlo često će se desiti da na suđenju budu zajedno sa trafikerom ili da sudije kao dokazno sredstvo koriste suočavanje tako da mnogo puta moraju sve to da pričaju i ono na čemu se radi jeste da se sudije i tužioci senzitivišu i da se taj neki prvi iskaz koji se uzme od žrtava koristi do kraja ili da se bar oslanjaju na neke druge dokaze, a ne da je glavni dokaz izjava žrtve. Koliko znam, u Novom Sadu tužilac koristi skrin sobu koja ima u Centru za socijalni rad i oni se trude da što više izađu u susret žrtvama da ne bi morale ponovo o svemu da pričaju. Njima je najvažnije da to prebrode i ostave iza sebe i da nađu posao i imaju kontrolu nad svojim životom.

Ono što je bitno jeste podizati svest sugrađanima o tome da je na primer ta pomenuta devojčica bila žrtva, nju je neko prisilio na to. I dalje imamo visok stepen diskriminacije kada je reč o osetljiivim grupama i na tome mora da se radi kroz radionice, kroz objašnjavanje ljudima šta je to, da ti ljudi nisu krivi za to što im se desilo, oni su žrtve kojima bi svi mi trebalo da pomognemo.

O Novosadskom humanitarnog centru

Novosadski humanitarni centar (NSHC, www.nshc.org.rs ) je neprofitna i dobrotvorna organizacija koja doprinosi stvaranju humanog društva kroz pružanje podrške ugroženom stanovništvu, podsticanje aktivizma građana, istraživački rad i obrazovanje.

NSHC je osnovala 1998. godine mala grupa građana koja se tokom devedesetih, u vreme ratova i velike izbegličke krize, bavila pružanjem podrške ugroženim ljudima. Među osnivačima NSHC-a nalazili su se izbegli sa prostora BiH, kao i državljani Republike Srbije. U prvim godinama rada, NSHC je najviše bio okrenut potrebama velikog broja izbeglih i interno raseljenih lica, pružajući im psihološku, socijalnu i materijalnu podršku. Kasnije se NSHC razvio u organizaciju koja podržava različite ugrožene i marginalizovane grupe, među kojima prisilni migranti i dalje zauzimaju važno mesto.

NSHC pruža usluge psiho-socijalne, obrazovne i druge podrške posebno osetljivim grupama u društvu, među kojima izbeglim i raseljenim licima, Romima, starijim osobama, deci i mladima, žrtvama nasilja i drugim.

NSHC istražuje potrebe i potencijale ugroženih grupa i zalaže se za ostvarenje njihovih prava. U oblasti promocije zdravlja, NSHC informiše i edukuje mlade u oblasti mentalnog i reproduktivnog zdravlja.

NSHC pruža podršku drugim udruženjima, podstiče aktivizam građana i promoviše volonterski rad. NSHC se zalaže za humano rešavanje problema napuštenih životinja i odgovoran odnos ljudi prema životnoj sredini.

OBLASTI RADA:

Osnaživanje ugroženih grupa

Podrška razvoju civilnog društva

Istraživanja, edukacije, zagovaranje

KANCELARIJA NSHC

Arse Teodorovića 3

21000 Novi Sad, Srbija

T/F: (+381.21) 423.021 E-mail: nshc@eunet.rs

FB: NSHCentar

Twitter: NSHCentar

www.nshc.org.rs

Radno vreme: ponedeljak – petak od 8h do 16h

SAVETOVALIŠTE ZA MLADE

Bulevar Vojvode Stepe 1, Novi Sad

Mobilni: 063.694.677 (viber) E-mail: savetovaliste.nshc@gmail.com

FB: NSHCsavetovaliste

Skype: Psihološko savetovalište NSHC

Radno vreme Savetovališta: ponedeljak – subota od 10h do 19h

O projektu

“Pričam ti priču” je projekat kroz koji vam predstavljamo živote mladih iz Novog Sada, naročito onih iz ranjivih grupa. Objavljivanjem istinitih životnih priča želimo da podstaknemo pre svega mlade, vršnjake naših sagovornika, ali i sve druge ljude da razmisle o problemima sa kojima se neki od njih susreću, kao i da doprinesemo inkluziji ovih grupa mladih u Novom Sadu. Projekat “Pričam ti priču” sprovodi Udruženje Remiks iz Novog Sada, a podržan je od strane Gradske uprave za sport i omladinu Grada Novog Sada – Kancelarija za mlade kroz Javni konkurs za dodelu sredstava za realizaciju programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora kojim se ostvaruju ciljevi i sprovode aktivnosti definisane aplikacijom Novi Sad Omladinska prestonica Evrope 2019. godine, a u skladu sa Lokalnim akcionim planom politike za mlade Grada Novog Sada za period 2015 – 2018. godine.

Pripremila: Mina Erić